Moram...

Ovih dana sam uspela da savladam bol,

Bol zbog tvoje neiskrene duše prepune taštine,

Zbog olako ispričanih priča o pripadanju tebi,

Bol zbog uzaludnog iščekivanja i nadanja.

Sahranivši ga, nestao je deo mene zauvek.

Sada se osećam slobodno i čisto.

Možda je zapravo i trebalo da se desi,

Da me prodrma i opomene.

Jer život ide,

Surovo ostavlja iza sebe vreme,

Ono koje nisam posvetila svojoj duši.

Setila sam se u nekom svom bunilu

Da moram voleti sebe.

Kad osvanem

Kad jutrom osvanem bez izdajničkih suza,

Koje mi oči i sad vlaže često,

Tad shvatiću da živiš samo od aplauza,

Nadu ću pustiti mesto tebe na presto.

Kad osvanem opijena slatkim nemirom,

Koji  moja duša nekad osetiti zna,

Tad zagospodariću čitavim svemirom,

Bez ovog upornog i nerealnog sna.

Prkos deteta, što izlazi iz tebe,

Postaće tek jedna u nizu uspomena,

Jer ljubav ne trpi nikakve zloupotrebe,

Ona je jaka, iskrena, čak i bezvremena.

Daca S.

BOLI ME

Boli me nežnost pogleda tvoga,

Daljina koja mi ne da te taknem,

Da li si stvaran ili samo privid,

Strepnja sa kojom dan novi počnem.

Boli me baršun u tvome glasu,

Plašim se da ga neko ne odnese.

Skrivena želja si postao moja,

moj strah da me previše ne ponese.

Boli me ćutanje tvoje ponekad,

Tren bez tebe večnost je prava,

Znam da želim biti samo tvoja,

Zvezda vodilja, tvoj san i java.

JESEN

Dok šetam parkom, gazim uvelo lišće. 

Mislim kako sa svakim uvelim listom 

u nepovrat odlazi još jedna godina, 

još jedna pobeda ili poraz. 

I, još jedna godina bez njega. 

A on, negde u tuđini, usamljen 

dočekuje prve sitne pahulje. 

Ako vam se učinilo da ja to o jeseni, grešite. 

O ljubavi ja, a njoj ni jesen ne može ništa

SEĆANJE

Htela sam biti tvoja muza,

onako lepa i nežna, poput muzike.

Inspiracija i zaštitnica ujedno,

za tvoju ipak ranjivu dušu.

Spazih jesen kako mi se kezi u lice.

Vrišti, opominje, ali neka...

Sačuvaću makar sećanje.

ILUZIJA

Osetila sam toplinu tvoga daha,

bio je sasvim blizu i nekako nestvaran.

Prijalo mi je to komešanje strasti,

zadiranje u dušu koja je odavno zaspala.

Odjednom sam ja opet bila ja,

ona odavno izgubljena žena.

Nekada previše jaka,

nekada poput uplašenog deteta.

Nesavršena.

Budim se iz ove ironije od života,

pokušavam da nađem poslednje zrnce snage,

koje se sakrilo u nekom deliću mene.

Gledam u nebo, otvorilo se.

Puštam da mi sitne kišne kapi operu iluziju.

Idemo dalje.